Prvi otvoreni investicioni fond je godine 1822 ustanovio holandski kralj Vilijam I. Ideja se je razširila na Škotsku, gde je oduševila štedljive Škote. Oni su bili poznati kao skromni ljudi, koji su izbegavali brze i lakoumne kupovine. Uspeli su uštedeti velike količine novca, kojeg su ulagali u nove fondove.
Nakon izvesnog vremena su se fondovi pojavili u Americi ali su se bolje »primili« krajem 19. stoljeću. U to vreme su ih zvali »akcioni trusti« - prvi je bio njujorški godine 1889. Ti trusti su se razvili u »ulagačka društva«, koja su bila omiljena u dvadesetim godinama prošlog stoleća.
Prvi pravi američki otvoreni investicioni fond je bio Shaw-Loomis-Saylesov fond. Pojavio se je novembra 1929, nekoliko nedelja nakon berzovnog kraha. Njegovi osnivači su izabrali loš trenutak, jer su cene akcija padale, dok nisu 1932 godine dostigle najniže vrednosti.
Do 1936 godine, kad se je prašina smirila, je pola otvorenih investicionih fondova propalo. Investitori su se tada naučili nešto vrlo važno: kada padaju cene akcija, tad ide slabo i investicionim fondovima. To važi još i danas. Ni najbolji portfolio menadžer vas ne može odbraniti pred krahom berze. Ako investirate sami ili to radi neko drugi za vas, niko nije siguran kad se dogodi krah berze.
Jedanaest godina po krahu berze 1929 godine je američki kongres usvojio najvažniji zakon: Zakon o ulagačkim društvima (1940). Sa tim zakonom je otkriven veliki oblak tajni koji je zakrivao otvorene investicione fondove.
Zakon je pretpisivao, da se mora svaki fond opisati do detalja. Svaki investitor mora tačno znati koliko mora dobiti i kolio će za to morati uložiti.
( Takvi zakoni su danas poznati po celom svetu, obično su definirani kao zakoni o investicionim fondovima u kojima su definirane: vrste fondova, pravila poslovanja, vlasničke strukture, društva za upravljanje, kapital fonda, kapital DZU, ... ).
Po dugom razdoblju, kada se je javnost izmicala investicionim fondovima, su isti ponovo postali popularni krajem 60-ih godina prošlog veka, kada su ih prodavali po gradovima po celoj Americi. Učitelji, vlasnici trgovina, službenici javnog sektora, ... ljudi svih naziva su od vrata do vrata nagovarali ljude da ulože svoj novac u otvorene investicione fondove.
Takvo prodavanje investicionih fondova nije donelo rezultate, jer je u to vreme (1969-1973) stanje na tržištu hartija od vrednosti bilo katastofalno, slično onome iz 1929 godine. U tom razdoblju se je vrednost fondova smanjila za tri četvrtine.
Zaprepašteni nad svojim gubitcima su ogorčeni investitori počeli brzo prodavati svoje investicione jedinice. Akcije su prodavali po mnogo nižim cenama od onih po kojim su ih kupili. Tako su potpuno izgubili poverenje u zastupnike investicionih fondova.
Još koju deceniju posle toga je bilo teško uveriti bilo koga da svoj novac uloži u akcioni investicioni fond (fond rasta vrednosti imovine), kao i u ostale vrste fondova.
Lukava društva za upravljanje su tako našla veliki broj odličnih akcija, koje bi mogli kupiti po niskoj ceni, ali bez investitora nisu imali novca da bi te akcije kupili.
Kada je tržište hartija od vrednosti ponovo zaživelo osamdesetih godina, rascvetali su se i investicioni fondovi. Od tada jihov broj raste. Krajem prošlog veka je broj investicionih fondova u Americi narastao na 5.655. U zadnjih nekoliko godina je nastalo dodatnih 1.300 fondova.
Skoro svaki dan se otvori novi otvoreni investicioni fond. Fond fondova, indexni fond, obveznički fond, fond blagajničkih zapisa,... ako se tako nastavi, nasteće više investicionih fondova nego hartija od vrednosti u koje se ulaže.
